Da li ste se ikada zapitali zašto naše babe i dede nemaju alergije na hranu…ili je barem kod njih to mnogo ređa pojava nego kod naše dece.
Alergije na hranu su u porastu i otežavaju život onima koji pate od ove moderne epidemije. Alergija na hranu među decom porasla je oko 50% između 1997. i 2011. godine. Sve je to počelo sa našim bebama… Alergija na mleko je najčešća alergija na hranu i za nju je zaslužno korišćenje hormona rasta u mleku, kao i preterana upotreba antibiotika u odgoju životinja koja je počela 1990-ih.

Da li postoji nešto „strano“ u našoj hrani danas čega nije bilo pre? Apsolutno! Prerađena hrana generalno može da doprinese alergijama iz više različitih razloga. Većina prerađenih namirnica sadrži različite prehrambene boje, arome, konzervanse i druge dodatake koji mogu uzrokovati alergije. Međutim, postoji još jedna podmukla opasnost koja vreba u prodavnicama hrane. Sredinom 1990-tih, novi proteini hrane su uvedeni u našu ishranu. To su genetski modifikovani proteini koji nikada nisu testirani da li su bezbedni za ishranu životinja i ljudi. Mlekarska industrija je 90-tih počela da koristi genetski hormon rasta na kravama u cilju povećanja proizvodnje mleka. Međutim, to je dovelo do veće stope bolesti u tretiranoj stoki. Takve krave dobijale su antibiotike, što se smatra jednim od razloga za nastajanje bakterija otpornih na antibiotike kod ljudi.

A zašto naše babe i dede nemaju alergije na hranu? Jer su jeli hranu koja nije sadržala konzervanse i nije bila obrađena. Hrana je poticala sa pijace i sa sela. Bebe su imale sjajan početak sa majčinim mlekom. Tih dana, retko ko je držao dijetu, a ne kao danas, većina hrane koju jedemo može izazvati nadimanje i gojaznost sa svim svojim hemikalijama, aditivima, stabilizatorima, konzervansima, bojama, aromama. Životinjsko meso nije bilo puno hemikalija kao danas. Starinska pileća supa je korišćena kao lek za većinu bolesti.

Naše babe i dede nisu imale izbor da ostanu unutra, na mobilnim telefonima i kompjuterima. Oni su se igrali napolju na travi, penjali po drveću, vozili bicikle i provodili vreme u prirodi.

Nisu trčali kod doktora za svaku sitnicu. Kada bi dobili temperaturu, čekali su da prođe. Kada su se osećali bolesno, jeli su supe, čorbe i odmarali puno. Verovali su u prirodnu snagu tela da se samo oporavi. Njihova hrana je bila lek.

Ishrana i način života imaju značajan uticaj na naša tela. Svakoj ćeliji u našem organizmu potrebna je pravilna ishrana da bi pravilno funkcionisao, a loša ishrana i način života će ugroziti svaku ćeliju čime se stvara osetljivost na određene namirnice. Izgleda da alergije na hranu mogu biti nepredvidivi nus-proizvod mnogih činilaca životne sredine koji su gore navedeni, koji su u velikoj meri ušli u naše živote pre samo nekoliko generacija. Moramo da se zapitamo kakva će biti hrana u budućnosti, s obzirom na sve više toksina koji se unose u nju.