Pričanje u snu se definiše kao blagi poremećaj sna, tokom koga onaj ko sanja priča a da nije ni svestan toga. Jasnoća pričanja može da varira od mrmljanja, pa do veoma jasnih i konciznih monologa. Ipak, ova pojava je retka i češća je kod muškaraca i dece nego kod žena.

Da bi se pojasnili razlozi koji izazivaju „pričljivost“ tokom sanjanja, mora se kratko pojasniti sam proces padanja u san. Kada legnemo da spavamo i zatvorimo oči, mi najpre padamo u taj tzv.“lagani“ san, posle koga smo brzo na putu u dubok san. Nakon dubokog, opet prelazimo u period laganog sna, koji je često praćen brzim pokretima oka ili REM (rapid eye movements) faze koja traje od 90-120  minuta. Ovaj proces, u stvari predstavlja jedan ciklus spavanja i ponavlja se nekoliko puta tokom noći. Međutim, kako noć odmiče tako se dužina dubokog sna smanjuje, a povećava trajanje laganog sna, kao i REM faze.

Svaka faza se odlikuje različitim moždanim talasima i fizioločkim procesima, kao što su promena tonusa mišića, brzine otkucaja srca i disanja.  Tako je za REM fazu karakteristično to da je sanjanje najživopisnije i najviše se zapamti, a kod muškaraca dolazi i do erekcije, što može da posluži za mnoga medicinska ispitivanja.

Psiholozi objašnavaju, da se pričanje u snu javlja tokom prelaska iz jedne u drugu fazu. Prilikom tih prelazaka, većina ljudi je skoro ili potpuno nakratko budno ali odmah ponovo zaspi i ne seća se tog prelaza. Kod nekih ljudi se dešava  da su oba ta impulsa podjednako izražena, kada je deo mozga i dalje u tom sporom talasu spavanja , a deo mozga „ostane“ u toj kratkotrajnoj budnosti i onda nastaje raskorak u prenošenju signala, pa se često sadržaj sna čuje naglas, ili šesto ni ne mora biti direktno povezan sa  snom, već samo reakcija na neke nadražaje iz spoljašnje sredine u tom trenutku. Ova pojava je zastupljenija u prvoj trećini spavanja.

Uzroci koji dovode su najčešće posledica umora, stresa, neredovan san, alkohol, depresija. Kod dece se često dešava tokom menjanja mesta spavanja, što sa jednog kreveta na drugi, što kod menjanja prostora.

Kada se pričanje u snu konstantno ponavlja i prilično je intenzivnog karaktera i posle 25.godine, odnosno kod odraslih, to se dovodi u vezu sa nekim psihičkim poremećajima i proživljenim traumama.

Iako pričanje u snu nije fizički štetno, ipak može prouzrokovati neprijatnosti i po onog koji sanja, kao i po njegovog partnera, rodbinu, i bilo kog ko je u njegovoj blizini.

Lečenje pričanja u snu se svakako ne sprovodi medikamentima, već se pribegava „higijjeni“ spavanja- redovan i zdrav san, umanjenje stresa, alkohola, prestanak uzimanja obilnih obroka pre spavanja.

Onima koji su neposredni partneri „pričalicama“ u snu, svakako se mogu „prepisati“ i čepovi za uši.