Zašto su ljudi oduvek bili spremni da se bore, pa čak i da umru za svoju slobodu? Iz jedne perspektive odgovor je očigledan: utlačavanje izaziva patnju, a svi mi težimo da izbegnemo patnju.

Međutim, nedavna istraživanja pokazuju dodatni razlog: mi smo takođe stvoreni da težimo ka autonomiji.

Autonomija se može definisati kao sposobnost donošenja odluka u skladu sa sopstvenom voljom. Ako osećamo da nas prisiljavaju drugi ili sopstvena unutrašnja osećanja kao što su krivica ili stid, naše osećanje autonomije nestaje.

Izgleda da ograničenja naše autonomije leže u srcu najvećeg dela naše nesreće. Studije pokazuju, na primer, da je jedan od najvećih izvora nezadovoljstva kod lekara ne to što moraju da se nose sa osiguravajućim društvima ili papirologijom već nedostatak kontrole nad njihovim dnevnim rasporedom. Ljudi mrze osećaj da su primorani da rade stvari – čak i stvari koje bi možda želeli da urade, da ih drugi na to ne prisiljavaju.

To važi u svim oblastima života. Na primer, ako žena govori mužu da treba da radi nešto što on inače i voli da radi, na primer da vežba, on će početi da oseća odbojnost prema vežbanju kako bi sačuvao svoj osećaj autonomije. Ako ga ona umesto toga zamoli da uradi nešto, na primer da spremi večeru, on se oseća slobodno da kaže ne, što ga oslobađa da racionalno reaguje i donese odluku bez buđenja potrebe da sačuva autonomiju. Čak i altruistična dela ne daju dobar osećaj ako vas drugi na to teraju ili vam sugerišu, iako biste vi u suštini želeli da ih učinite.

Često se veze raspadaju zbog osećaja ugrožene autonomije: koliko često mikrokompromisi koje svi mi moramo učiniti kako bi naši odnosi opstali paradoksalno poseju seme njenog uništenja, jer ugrožavaju naš osećaj autonomije. Kompromise treba shvatiti kao slobodno donešene odluke, tako da ne ugrožavaju osećaj autonomije.

U stvari, prepoznavanje potrebe za autonomijom znatno poboljšava sposobnost nekih ljudi da uživaju u svim svojim vezama, pomaže im da shvate da kada imaju negativnu reakciju obično je razlog što osećaju da im je ugrožena autonomija.

Život, naravno, često ne dozvoljav autonomiju. Ako želimo da postignemo neke stvari, moramo da preduzmemo određene aktivnosti i često gubimo iz vida ciljeve koji nas primoravaju da ih preduzmemo, jer se fokusiramo samo na aktivnosti (npr. ako želimo da budemo u vezi često moramo da poštujemo i ispunimo želje naših partnera pre nego naše). Kada se podsetimo, međutim, razloga zašto radimo nešto što ne želimo da radimo, razloga koji predstavljaju naše autonomne želje, postaje jasno da smo mi dobrovoljno predali svoju autonomiju u ime naših autonomnih želja. Mi uvek, u stvari, imamo moć da kažemo ne. Samo treba da budemo spremni da živimo sa posledicama tog izbora. I kada sami sebe podsetimo na to, izbor da kažemo da više osećamo kao svoj.