Zoolog Dezmond Moris uradio je zanimljiv eksperiment. Dao je šimpanzama platno i boje za slikanje. Boje koje su šimpanze koristile bile su skladne, pa su neki kritičari videli sličnosti sa radovima apstraktnih slikara. Naime, šimpanze su postale toliko zainteresovane za slikanje, da su se unele u to imajući vrlo mali interes za hranu i druge aktivnosti. Sličan eksperiment je rađen sa decom, i zapažena je ista reakcija.

Želja za stvaralaštvom i postignućem je prirodno deo nas, ali što smo stariji ona sve više jenjava. Produžen Morisov eksperiment sa šimpanzama uključuje nagradu za urađenu sliku. Vrlo brzo je njihov rad počeo da se degeneriše sve dok nisu počeli da proizvode minimum koji bi zadovoljio zoologa. Posle izvesnog vremena su postali nezainteresovani za slikanje i „stvaranje“. Skoro isto ponašanje i ishod je primećen kod dece. Kada su postala svesna zašto to rade i da to ima svoju svrhu u smislu da će biti nagrađena, ili da to moraju da rade jer ostala deca čine isto, slikanje je samo po sebi izgubilo smisao, kao i njihovu zainteresovanost. Ona su tačno znala šta se od njih traži i kako da zadovolje onoga ko upućuje zahtev.

Još jedan misaoni eksperiment će nas približiti inspiraciji i ilustrovati moć spoljašnjih i unutrašnjih sila svesti i pažnje. Neka Vam neko veže povez preko očiju. Zatim napravite neki proizvoljan pokret, recimo hodanje u obliku osmice (ne raditi ovo u uskim prostorijama). Uradite više kompleksnih pokreta, nešto što zahteva razmišljanje. Sledeći korak je, da sa povezom preko očiju uradite neko pasivno i jednostavno kretanje po sobi za otprilike isto vreme kao za prethodni eksperiment i zaustavite se u određenom trenutku.

Sutradan, ponovite eksperiment sa povezom i obe vrste kretanja. Primetićete, da je Vaše kreativno kretanje daleko bolje od onog pasivnog. Ključ leži u sledećem: u prvom slučaju, preuzeli ste aktivno učešće i dozvolili sebi da se ponašate prirodno, bili ste svesni i pažljivi. U drugom slučaju ste se prepustili pasivnom kretanju sa predznanjem, što nije zahtevalo Vašu punu pažnju i strast. Učili su nas da budemo linearni mislioci i da imamo mehanički pogled na svet. Takođe su nas učili da tražimo spoljašnje uzroke i posledice, koji su predvidivi i poznati. Tu je naglašena spoljašnja kontrola. Na primer, pritisnete prekidač za svetlo i svetlo je uključeno. Ako svetla nema a prekidač je pritisnut, onda postoji jednostavno objašnjenje- sijalica je pregorela, osigurač, ili je to zbog oluje itd.

Ono što su istraživači želeli da pojasne jeste da osećaj za spoljašnju kontrolu „zamrzava“ naše razmišljanje, utiče na našu inspiraciju i kreativnost jer sprečava „slobodnu“ igru svesti i pažnje.

Sve što treba da uradite je da poželite i to vizualizujete, i Vaša kreativna snaga će se pokrenuti i pokazati Vam da mozak i telo prirodno mogu da nađu način da postignu željeni ishod.