Gastroezofagusna refluksna bolest(GERD) predstavlja najčešće oboljenje jednjaka koje uzrokuje povremenu gorušicu kod relativno velikog broja ljudi. Takođe, može uzrokovati povraćanje i otežano, bolno gutanje.

Patogeneza

Gastroezofagusna refluksna bolest nastaje kada sluznicu jednjaka obliva želudačni sok, koji sadrži kiselinu. Pod normalnim okolnostima, postoji nekoliko odbrambenih mehanizama da bi se izlaganje jednjaka kiselini minimiziralo. Najznačajniji od njih je gastroezofagealni sfinkter, koji ostaje zatvoren između gutanja, čime se odvajaju prostori želuca i jednjaka. Kod manjeg broja pacijenata  sa GERD-om, tonus ovog sfinktera je slab, dok je najčešća anomalija koja se sreće kod ovih pacijenata povećan broj prolaznih relaksacija sfinktera.

Ove prolazne releksacije se javljaju i kod zdravih osoba, ali osobe sa sa GERD-om imaju veliki broj ovih epizoda, što dovodi do toga da je jednjak više izložen delovanju kiseline iz želuca.

Postojanje hijatusne hernije doprinosi nedovoljnoj funkciji gastroezofagusnog sfinktera jer nedostaje dodatno stezanje od strane snopova dijafragme-otuda se hijatusna hernija često zapaža kod pacijenata sa GERD-om.

Ipak, refluks i hijatusna hernija se mogu pojaviti nezavisno jedno od drugog.

Drugi fiziološki činioci koji doprinose zaštiti jednjaka uključuju:

-Lučenje bikarbonata od strane jednjaka

-Motilitet jednjaka- kontrakcije jednjaka uzrokovane kiselinom(tzv. sekundarna peristaltika) da bi se očistio refluksni sadržaj. Pacijenti sa poremećajem motiliteta ne mogu isprazniti kiselinu vraćenu iz želuca, što dovodi do povećanig izlaganja jednjaka kiselini I simptoma GERD-a

-Pljuvačka– bikarbonati pljuvačke pomažu da se neutrališe kiselina refluksa.

Klinička slika-simptomi

Gorušica predstavlja najvažniju osobinu gastroezofagusne refluksne bolesti, i kada je ona prisutna, dijagnoza GERD-a se lako postavlja.

Smetnje u vidu regurgitacije kiseline ili navale tečnosti u ustima doprinose tačnosti dijagnoze, mada ove osobine nisu uvek prisutne.

U nekim slučajevima, atipični simptomi prevladavaju kod pacijenata bez anamneze o gorušici.

Smatra se da je većina slučajeva nekardijalnog bola u grudima(bol u grudima koji ne potiče od srca) uzrokovana GERB-om.

Kao ishod GERB- a mogu se javiti suvi kašalj, promuklost, astma, hronična suvoća usta i osećaj prisustva “lopte” u jednjaku.

Dijagnoza

Dijagnoza gastroezofagusne refluksne bolesti uspostavlja se na osnovu kliničke slike, kod pacijenata sa tipičnim simptomima.

Endoskopija nije osetljiva metoda dijagnostikovanja ove bolesti, jer će samo 15% pacijenata imati pozitivan endoskopski nalaz za ezofagitis.

Međutim, endoskopija je korisna za utvrđivanje komplikacija gastroezofagusne refluksne bolesti, kao što su ulkusi jednjaka, stricture i tzv. Baretov jednjak(odlikuje se metaplazijom pločastog epitela jednjaka, koji postaje stubičast, kao ishod višegodišnjeg izlaganja jednjaka želudačnoj kiselini).

Snimanje gornjeg gastrointestinalng trakta barijumom može pokazati refluks kontrasnog materijala, ali je i to takođe nedovoljno osetljiva metoda za dijagnostiku ove bolesti.

Ukoliko je dijagnoza GERB-a pod znakom pitanja zbog postojanja atipičnih simptoma ili istovremeno i druge bolesti, odgovarajući dijagnostički test je 24-časovno ambulantno praćenje Ph, pomoću nazogastrične sonde.

Iako je ovaj način dijagnostike najmerodavniji, on se ne upotrebljava često, jer se empirijski ogled sa antisekretornim lečenjem koji dovodi do iščezavanja simptoma smatra dijagnostičkim sredstvom i često se upotrebljava umesto skupog i invazivnog praćenja pH.

Lečenje

Lečenje gastroezofagusne refluksne bolesti počinje promenom životnih navika, čime se smanjuje učestalost refluksa. Ovi pokušaji često nisu potpuno uspešni i mnogi pacijenti iziskuju dodatno medicinsko lečenje kako bi se oslobodili tegoba.

Osnova lečenja GERD-a je neutralisanje kiseline i antisekretorno  lečenje, čime se neutrališe ili koči lučenje želudačne kiseline i čine refluksat manje nadražljivim za sluznicu jednjaka.

Kalcijum-karbonat i antacidi zasnovani na magnezijumu i aluminijumu obezbeđuju brzo, ali privremeno ublažavanje simptoma, dok se dugotrajno poboljšanje postiže antagonistima histaminskih-2-receptora(Cimetidin, Ranitidin, Famotidin, Nizatidin)ili inhibitorima protonske pumpe(Omeprazol, Lansoprazol).

Antacidi i antagonisti histaminskih-2-receptora, sami ili u kombinaciji, omogućavaju brzo i delotvorno ublažavanje blagih do umerenih simptoma kod većine pacijenata.

Najjači preparati su inhibitori protonske pumpe. Oni kontrolišu simptome kod 85% pacijenata, uz pomoć jedne ili dve doze na dan.

Početak njihovog delovanja je kasniji i moraju se davati obavezno pre prvog dnevog obeda (i pre večere kada se daju dva puta na dan).